Документ: Света тајна брака и брачне сметње

СВЕТА ТАЈНА БРАКА И БРАЧНЕ СМЕТЊЕ

  

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

I Православни брак

1. Установа породице налази се данас под претњом секуларизације као и моралног релативизма. Православна Црква проповеда светост брака као једно од темељних и несумњивих учења Цркве. Нужна претпоставка овога је слободно сједињење између човека и жене.

2. Брак се у Православној Цркви сматра најстаријом установом божанског права, јер је уведен истовремено са стварањем првих људи, Адама и Еве (1Мој. 2, 23). Ово  јединство од почетка је повезано не само са духовном заједницом супружанског пара, мушкарца и жене, него и са могућношћу продужавања живота људског рода. На тај начин, брак човека и жене, који је благословен у Рају, представља Свету Тајну која се помиње у Новом Завету када је Христос савршио „прво чудо“ претварањем воде у вино, на свадби у Кани Галилејској, октривајући тако Своју славу (Јн 2, 11). Света Тајна нераскидиве везе човека и жене слика је јединства Христа и Цркве (Еф. 5, 32).

3. Христоцентричност коју Света Тајна брака изображава, објашњава потребу благосиљања ове Свештене везе од стране епископа или презвитера посредством посебне молитве (службе), због чега је и Свети Игњатије Богоносац у Посланици Поликарпу Смирнском истакао да они који ступају у брачну заједницу, треба „са сагласношћу епископа да ступају у сједињење (брака), како би брак био по Господу, а не по похоти (људској). Нека све бива у част Божју“ (V, 2).  Тако, и светост Богом установљене везе и узвишеност духовне садржине брачног супружништва објашњавају идеал да се „брак покаже часним и постеља чиста“ (Јевр. 13, 4), због чега се и осуђује било какво ниподаштавање његове чистоте (Ефес. 5, 2-5; 1. Сол. 4, 4; Јевр. 13, 4 и др.).

4. Сједињење човека и жене у Христу представља Цркву у малом или једну слику Цркве. Благословом Божјим сједињење човека и жене уздиже се на најузвишенији степен, јер је заједница претежнија од индивидуалног постојања, будући да их уводи у поредак Царства Пресвете Тројице. Неопходна претпоставка за брак јесте вера у Исуса Христа, вера коју су дужни да прихватају женик и невеста, муж и жена. Уосталом, темељ брачног јединства је јединство у Христу, како би брачни пар, кроз благосиљање супружанске љубави Светим Духом, могао да изображава љубав Христа и Цркве као Тајне Царства Божјег, човековог вечног живота у љубави Божјој.

5. Заштита светости Свете Тајне брака одувек је била од посебног значаја за очување породице, која зрачи заједницом брачно сједињених лица, како у Цркви, тако и у целом друштву. Стога, заједница личности која се остварује кроз Свету Тајну брака служи не просто као нека конвенционална природна веза, него и као суштинска и стваралачка духовна сила кроз свештену установу породице. Она потврђује заштиту и васпитање деце, како у духовној мисији Цркве, тако и у функционисању друштва.

6. У погледу склапања брака, Црква је одувек са неопходном строгошћу, као и са одговарајућим пастирским сензибилитетом, по примеру снисходљивости Апостола незнабожаца Павла (Рим. 7, 2-3; 1Кор. 7, 12-15, 39 и др.), сучељавала како његове позитивне (разлике полова, законска старосна доб и др.), тако и негативне претпоставке (крвно и побочно сродство, духовно сродство, постојећи брак, различита вера и др.). Пастирска осетљивост је била неопходна не само због тога што библијско предање одређује однос природне везе брака са Тајном Цркве, него и због тога што црквена пракса не искључује одређене принципе грчко-римског природног права о браку, који истичу брачни однос човека и жене као „заједницу божанског и људског права“ (Модестин), а који се подударају са светошћу Свете Тајне брака коју му Црква придаје.

7. Под савременим околностима, које су врло ненаклоњене свештеној установи породице, Епископи и свештеници су дужни да развију истрајан рад на пастирском плану ради заштите верника, подржавајући их очински, како би ојачали њихову од многих непогодности пољуљану наду, утемељујући установу породице на непоколебивим темељима, које ни дажд, ни воде, ни ветрови не могу разрушити, јер су ти темељи од камена, а камен је Христос (Мт. 7, 25).

8. Брак се у данашњем друштву поставља као питање, а он представља средиште породице, док породица оправдава брак.  Притисак који се у савременом свету врши за признавање нових облика заједничког живота, представља реалну претњу за Православне хришћане. Криза брака и породице у различитим облицима дубоко узнемирава Православну Цркву, не само због негативних последица по уређење друштва, него и због претње посебним односима у окриљу традиционалне породице. Главне жртве ових тенденција су супружништво и нарочито деца, због тога што она, нажалост, обично већ од свог дечјег узраста пролазе кроз мучеништво, иако немају никакве одговорности за то.

9. Законски регистрован грађански брак човека и жене нема светотајински карактер, представља чин заједничког живота који потврђује држава, за разлику од Свете Тајне брака који благосиљају Бог и Црква. Са члановима Цркве који склапају [само] грађански брак, треба се суочавати са пастирском одговорношћу, која је неопходна како би схватили вредност Свете Тајне брака и благословâ који за њих проистичу из њега.

10. Црква за своје чланове не прихвата уговоре о заједничком животу особа истога пола, нити било који други облик заједничког живота који се разликује од брака. Црква треба да уложи сва могућа пастирска настојања како би омогућила својим члановима, који су застранили у такве облике заједничког живота, да схвате стварни смисао покајања и љубави коју Црква благосиља.

11. Најтеже последице ове кризе изражавају се у опасном повећању броја разводâ, побачајâ и многих других унутарњих проблема породичног живота. Ове последице представљају велики изазов за мисију Цркве у савременом свету, због чега су црквени пастири дужни да уложе сваки могући напор у суочавању са овим проблемима. Православна Црква позива у љубави своју децу и све људе добре воље да заштите верност у светости породице.

II Брачне сметње и примена икономије

1. У погледу брачних сметњи услед крвног сродства, побочног сродства, усиновљења или духовног сродства, важи све оно што предвиђају канони (53. и 54. Петошестог Васељенског Сабора) и, сходно томе, важећа црквена пракса, онако како се она данас примењује у помесним Православним аутокефалним Црквама, а како одређују и прописују њихови Црквени устави и њихове одговарајуће саборске одлуке.

2. У погледу неразведеног или непоништеног брака, као и раније постојећег трећег брака, важи правило да они представљају апсолутну сметњу за склапање брака, сагласно Православном канонском предању, које категорички осуђује двобрачност, као и четврти брак.

3. Сагласно Светим канонима, по акривији, монашки постриг представља сметњу за чин Свете Тајне брака (16. канон IV Васељенског сабора и 44. Петошестог, Трулског сабора).

4. Свештенички чин по себи не представља сметњу за склапање брака, сагласно важећем канонском предању (3. канон Петошестог, Трулског сабора), после рукоположења забрањено је склапање брака.

5. У погледу мешовитих бракова Православних са инославнима и нехришћанима одлучено је да:

а) за брак Православних са инославнима постоји сметња према кононској акривији (72. канон Петошестог, Трулског сабора),

б) Свештени Сабори сваке аутокефалне Православне Цркве треба да се суоче са могућношћу примене црквене икономије на случајеве брачних сметњи, у складу са начелима светих канона, у духу пастирског расуђивања, имајући за циљ спасење човека.

б) за брак Православних са нехришћанима, према канонској акривији, постоји апсолутна сметња.

6. Код примене праксе црквеног предања о брачним сметњама треба узети у обзир и одредбе сваког појединачног одговарајућег државног законодавста, без прелажења граница црквене икономије.

Константинопољски Вартоломеј, председник

Патријарх Александријски Теодор II

Патријарх Јерусалимски Теофил III

Патријарх Српски Иринеј

Патријарх Румунски Данијел

Архиепископ Нове Јустинијане и свега Кипра Хрисостом

Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II

Архиепископ Варшавски и све Пољске Сава

Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије

Митрополит Прешовски и свих Чешких земаља и Словачке Растислав

И остали Епископи Најсветијих помесних аутокефалних Православних Цркава

Превео протопрезвитер-ставрофор Гајо Гајић