.

.

mercredi 22 novembre 2017

Питања и одговори о Светом и Великом Сабору Православних Цркава

Издавачка кућа BASILICA објавила је брошуру са питањима и одговорима у вези са Светим и Великим Сабором Православних Цркава који је одржан на Криту од 19. до 26. јуна 2016. године.



Текст брошуре је доступан на енглеском и руском језику.
За енглеску верзију текста, кликните ОВДЕ
За руску верзију текста, кликните ОВДЕ.


mercredi 2 août 2017

New Publication: Synodality - A Forgotten and Misapprehended Vision

Reflections on the Holy and Great Council of 2016 
Edited by Maxim Vasiljević and Andrej Jeftić
Published by Sebastian Press 





Gathering Orthodox hierarchs from around the world, the Holy and Great Council of the Orthodox Church wrapped-up on the Greek island of Crete on the twenty sixth of June, 2016. In the works for over a century, the event was historic, to say the least. But what did it accomplish? The authors of this book share their understanding of the meeting and the next steps to bringing about stronger unity within Orthodoxy worldwide.The appropriate perception of conciliarity is of critical significance, for in the course of history there have been many misinterpretations of this institution with grave implications for the unity of the Church. Eight authors—four bishops (all invited and participated at the Council), two priests, a deacon, and a layman-attempt at tackling these questions. Metropolitans Kallistos (Ware), Chrysostomos (Savvatos), and Amphilohije (Radovic), Bishop Maxim (Vasiljevic), Fr. John Behr, Fr. Cyril Hovorun, Deacon Nicholas Denysenko, and Evangelos Sotiropoulos, unmask some recent criticisms of the Holy and Great Council as a deception of the public sphere.

Available as E-book on Kindle!

Language: English
ISBN: 978-1-936773-35-0
Number of pages: 120, softbound
Published: 2017

A Message from Mount Athos Regarding the Holy and Great Synod of Crete

On this day the 17th/30th of June 2017 convened in Karyes.
No. Cll.2/32/1400 2/7

The 206th Extraordinary Double Sacred Synaxis of the Holy Mountain, consisting of twenty Extraordinary and twenty Ordinary Representatives of the Holy Community, in the wake of the many notifications made during the last period of the official texts of the Holy Mountain - both of its position regarding the Holy and Great Synod, as well as the evaluation of the final texts of the Synod - out of a feeling of loyalty and respect towards our Holy Church and the fullness of those within her, is aware of the following.
There has been an ongoing observation of a terrible agitation provoked by reactions to the decisions of the Holy and Great Synod (Crete, 2016). The walling off and the cutting off of commemorations of local bishops has been suggested.
In as much as we are recipients of these concerns, and find ourselves within the Church, we address to all the greeting of the Risen Christ: Peace be with you.
There is no cause for agitation, as long as the Risen Lord is among us.
The Synod took place after many years of preparation. Before the Synod the prepared texts were presented to the knowledge of the faithful with the possibility of expressing an opinion.
For many years, the Holy Mountain has clearly presented its views regarding the dialogues that have taken place with heterodox Christians.
During the work of the Synod the hierarchs expressed their personal views. Some of them presented their objections in a modest way, without cutting off their relations to the Church. Everything is recorded.



The Church always remains "the pillar and foundation of truth." "The Church," according to Saint John Chrysostom, "is battered by storms, but does not drown; faces storms, but does not sink; receives arrows, but does not receive wounds;" it is the God-man Himself. All the Saints alive in Christ point us to the Church and give us rest.
The Holy Spirit constitutes the entire institution of the Church. He heals that which is ailing and replenishes that which is lacking. There remains in the Church the ailing who lack and the sick receive healing and health.
If we as men deviate, the grace of the Spirit brings us back to the right path. This is why all fear is unnecessary, and is a manifestation of unbelief, as long as we find ourselves to be within the Church of Christ.
Besides, the four Patriarchs of the East through their historic encyclical (1848) reassure us by confessing that "neither Patriarchs nor Synods could then have introduced novelties amongst us, because the protector of religion is the very body of the Church, even the people themselves, Who desire their religious worship to be ever unchanged and of the same kind as that of their fathers." Therefore neither agitations nor rejections are justified, which lead to schisms.



We are within the Church, the Body of Christ. This Body has such health, that it always receives and assimilates the elements it accepts. Whatever it casts away it considers to be foreign.
We have trust in the love of Christ, not in individual and stale opinions, which lead outside the Church and create the chastisements of heresies.

***

In all this, we do not want to suggest calm indifference, but to stress the importance of vigilance and the faith. We consider it an ingratitude towards God and a lack of love towards all the brethren - those near and far - unless we stress with all boldness and clarity the riches of the Grace received by those living within the One, Holy, Catholic and Apostolic Church. And this is not our special achievement but a gift of our Lord, God and Savior Jesus Christ, Who in a unique and absolute way, speaks of Himself in the following manner:
"I am the Way, the Truth and the Life. Without Me you can do nothing."
"I am the Good Shepherd, Who sacrifices His life for His sheep."
            "All who came before Me were thieves and robbers. But the true sheep did not listen to them."
"The officers answered, 'No one ever spoke like this man!"' (Jn. 7:46)
He was not simply a man, but the God-man.
He is the only Holy One, only Lord, Jesus Christ. "For there is no other name under heaven given to mankind by which we must be saved" (Acts 4:12).
He does not come to judge, but to save the world. He is crucified for the salvation of His crucifiers.
"This one bears our sins and is made powerless in our stead."
"He bears all, to save mankind."
"He came, we saw Him, we heard Him and our hands touched Him."
He suffered, He rose and ascended. He sent His Holy Spirit on the day of Pentecost "and all began to speak with strange words, strange doctrines, strange teachings of the Holy Trinity."



The Church is composed of all its strange and divine comeliness. The imprisonment of time is abolished and we enter the freedom of the eschaton.
In every Divine Liturgy the grace of Pentecost shines and the God-man Lord is the offered and the one offering, Who is received and distributed for the salvation of the entire world.

***
On the other hand, those who have been given authority over the nations (either religious or secular leaders) have dominion and authority over people. False shepherds do not sacrifice their lives on behalf of their sheep, but their sheep are for their spectacle. They condemn and destroy others as the cause of wickedness, in order to correct the world.
- Others they burn whom they consider to be heretics and unbelievers.
-Others [they consider] people of lower origin and race.
- Third [they see others as an] enemy of the people ...
All of them reign, but not eternally. They torment people and transgress, but they appear to relapse into the same illness.
Through the incarnation of God the Word and the coming of the Holy Spirit the Church is created. And "the dwelling place of God among men" (Acts 21:3) is inaugurated, the small flock with the divine mission.
There cannot be a Triune God one way and Ecclesiastical unity another way. "Father, just as You are in Me and I am in You, may they also be in Us" (Jn. 17:21).
The Holy Spirit always works. The revered Fathers examined things by the Divine Spirit and inspired by God they inscribed the doctrine of the divinity of the Lord Jesus and the Holy Spirit, as well as the bearing of God by the Ever-Virgin Mother of the Lord Jesus.
The entire living building of the Church sits on the foundation of the faith. Any alteration to the truth of her doctrines causes cracks and deficiencies in the area of life.


***
By the distancing of Rome from the one and holy Church there followed the known alterations in the western world:
The Church is understood and organized as a state. Theology is cultivated as scholastic philosophy and the spiritual life as moral exercise within the temporary world through created grace.
It proposes a divorce between theology and life, priesthood and marriage. This is followed by a list of known adverse consequences.
The Orthodox Church always remains within the fullness of liturgical grace. Here theology is not considered a philosophical occupation, nor do you approach the mystery of life intellectually, but you are baptized entirely in the spring of grace.
When you persist in praying, like Saint Gregory Palamas: "Illumine my darkness," you accept divine illumination as spiritual rest, and you apprehend the commentary of the same Saint: Light through the senses is one thing while that of the nous of man is another. But when grace is spiritually distributed, when people become communicants of divine grace, then through the senses and the nous they can see all the mysteries beyond the senses and the nous, as God knows and those who suffer on its behalf.


Living in the Holy Mountain we conduct ourselves "according to the divinely inspired theology of the Saints and the pious spirit of the Church," not according to the academic theology of the intellectuals and the perceptions of each era. The communion of Saints encompasses the faithful and the pious spirit of the Church directs them.
We are considered children of the crucified and through this the glorified Great Church of Christ. By her we receive all good things. We always behold her bloodied with the multitude of her Martyrs and Venerables.

We remain appreciative and vigilant in keeping the traditions. We receive the grace of freedom of the Spirit and brotherhood in Christ within the Orthodox Church.
If the Christian Empire has become a historical event, there remains forever the empire of love, which will never fall. We find ourselves in this Paradise. We confess grace, preach mercy, and hide good deeds.
Just as the Lord is Unique, so do His disciples have a unique mission to declare the joyous message that "death has been put to death." Everything else is irrelevant and unimportant for the people.
Those who within the Church chant, because they live it: "We celebrate the death of death and the overthrow of hades, the beginning of another life which is eternal; and in exultation, we sing the praises of its source," do not represent a religious opinion, nor is it possible to encourage them to avoid proselytism, because they sacrifice their lives to proclaim to the world that "death is conquered by death."
What is precious about the Orthodox Church - and it feeds it - is the truth of the faith. And she has no other way of offering her love except through the paschal invitation: "Come all and enjoy the banquet of faith."


"If Christ has not been raised, our preaching is in vain, vain also is our faith." Then we would have to emerge towards the left and the right working with others condemned to the land of the shadow of death, seeking to improve the conditions of our misfortune.

But away with the blasphemy! "Now all things are filled with light." And everyone anticipates help "having received experience of the Resurrection." We are not alone. The Risen Lord is truly with us, let us proclaim it until the end of the age.
This joy among us of the presence of the abolishment of death is offered by the Church along with her unending line of saints, martyrs and venerables.
And the Holy Mountain with its liturgical life and presence always remains a testimony of the Orthodox faith and hope for all the world.
To Christ our God Risen from the dead be glory and dominion to the ages of ages. Amen.
All the Extraordinary and Ordinary Representatives of the Extraordinary Double Sacred Synaxis of the Twenty Sacred and Holy Monasteries of the Holy Mountain of Athos.

Translated by John Sanidopoulos.


jeudi 11 mai 2017

Предговор Митрополита Амфилохија српском издању саборских одлука

Амфилохије
Архиепископ цетињски
Митрополит црногорско- приморски

Свети и Велики Сабор 2016 и апостолска одговорност за васељенско Православље

Уводне напомене
Саборност је у самој природи Цркве Христове, као пуноће начина постојања свеукупне божанске творевине, настале и прожете светотројичним силама и енергијама Оца и Сина и Духа Светога. Све што постоји „постаде” кроз Бога Логоса: „Све кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде што је постало. У Њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе” (Јн. 1, 1-5). По Св. Григорију Нисијском – „стварање свијета је стварање Цркве”.
Чудесна је тајна уграђена Божијом руком у прадубине свега постојећег: све је од искони јединствено и разнолико, свејединствено и саборно. Све створено и сва бића настају и узрастају, заквашена вјечном силом Божјом, сваки састојак природе и свако створење постоји и расте по својој мјери, од простог постојања ка све савршенијем и сложенијем начину постојања до човјека, у времену и простору – за безвремено и вјечно постојање. Пуноћа тога раста остварила се кад је „дошла пуноћа времена”, кад је Бог Отац послао Бога Логоса, Сина свог Јединородног, који се својом богочовјечанском љубављу жртвује за живот свијета. Око Њега и око Његовог Имена, које је изнад сваког имена, све се сабира, да би задобило вјечни живот: „А ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа… Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби, да и они у нама једно буду, да свијет вјерује да си ме Ти послао” (Јн. 17, 3.21). По васкрсењу, Господ се јавља сабраним ученицима, показавши им руке и ребра своја, с поздравом и заповијешћу: „Мир вам. Као што је Отац послао мене и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога!” Јн. 20, 20-22). Та сила Духа Светога је на Тројичиндан сишла у виду огњених језика на свакога од апостола „и испунише се Духа Светога…” (ДАп. 2, 3-4). Сабраним апостолима, односно Цркви својој, око Трпезе Господње, на свадби Јагњета Божјег закланог за живот свијета, Господ заповиједа: „Идите по свему свијету, и проповиједајте Еванђеље сваком створењу…” (Мк. 16, 15). Исус Христос „Свједок вјерни и истинити, Зачетник творевине Божје”, „Првенац из мртвих и Господар над царевима земаљским”. (Откр. 1, 5; 3, 14), чини своје ученике својим „свједоцима” (ср. Лк. 24, 48), до краја свијета и вијека, са циљем како би све било уграђено у „Свети град, Јерусалим нови, који силази са неба од Бога” (Откр. 21, 2) чији ”храм је Господ Бог Сведржитељ и Јагње”, „Град који не потребује сунца ни мјесеца да му свијетле, јер га слава Божија освијетли, и свјетлост је његова Јагње” (Откр. 21, 22-23).
Саборност је, дакле, у начину постојања Цркве, као и у начину њеног пројављивања и свједочења. Духом Светим сабирана и сабрана вјером и истином, истинитим животом по вјери, Црква својим саборима свједочи своју вјеру и своје саборно светотројично живљење у Христу Исусу. То потврђују сви њени сабори, почев од оног првог апостолског у Јерусалиму (51.г.) па, ево, све до овог Светог и Великог Сабора одржаног на апостолском острву Криту на дан Педесетнице од 19. до 26. јуна 2016. љета Господњег. Кроз вијекове одржавани су бројни, како помјесни, тако и васељенски сабори, међу којима су најзначајнији оних седам сабора који су посвједочили и потврдили Символ вјере једне, свете, саборне (католичанске) и апостолске Цркве Божије. Ти сабори су сазивани не само до осмог вијека, него кроз сву историју Цркве до дана данашњега. Они међу њима који су у духу саборâ првог тисућљећа, наставили да свједоче вјеру православну и исконску нарав Цркве до наших времена, посједују исто значење и ауторитет као њихов органски продужетак.

Обновљена саборност
Један такав Сабор одржан је, ево, и у наше вријеме. Послије дуге припреме, условљене историјским збивањима и голготским распећем Цркава Божијих, нарочито у XX вијеку, свеправославно започете у Светој Гори 1930. г. (у Манастиру Ватопеду), настављене заједничким конференцијама и комисијама помјесних Цркава (1961) на острву Родосу, потом у Шамбезију (Женева) и Константинопољу, овај Свети и Велики Сабор одржан је, сагласно коначној одлуци свих предстојатеља помјесних Цркава (донијетој у Шамбезију 27. јануара 2016. године, не случајно на празник равноапостолног Светог Саве Српског), у Православној академији у Колимварију на Криту, од 18. до 26. јуна 2016. године. Од бројних тема које су предлагане за овај Сабор (првобитно од неких називан и Васељенским), коначно су обрађене и одабране њих шест, канонско- пастирског садржаја. На сабрању предстојатеља помјесних Цркава у Шамбезију предвиђен је и број чланова представника сваке Цркве (највише 25) учесника Сабора, као и правилник самог рада Сабора. Одређен је и свеправославни секретаријат Сабора као и Свеправославна комисија за припрему текста Поруке и Окружне посланице (Енциклике) Сабора, од сваке Цркве по један члан. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на свом мајском засједању 2017. г. одабрао је чланство (25) наше делегације. За члана Секретаријата Сабора изабран је Епископ бачки Иринеј, а за члана Комисије за писање нацрта Поруке Сабора и Окружне посланице Сабора Митрополит црногорско- приморски Амфилохије
Свеправославни секретаријат Сабора је имао своје прво засједање за организовање Сабора у Шамбезију, а Свеправославна Комисија за израду нацрта Окружне посланице (Ороса), најзначајнијег акта овог Сабора, почела је свој рад 10. јуна у Православној академији на Криту. Веома је значајно да је на иницијативу нашег члана ова Комисија прихватила предлог нашег Светог Архијерејског Сабора и Синода да основни садржај ове Посланице буду питања православне вјере на начин како су она дефинисана саборима Цркве, послије седам признатих Васељенских сабора и тиме питање односа апостолске и светоотачке Цркве Христове према главним јересима и расколима насталим послије XI вијека. Наш СА Сабор је био предложио да Велики сабор Светог Фотија, Патријарха цариградског (879/80) и исихастички сабори Светог Григорија Паламе (1341, 1351, 1368) буду потврђени као васељенски. На предлог ове Свеправославне комисије Свети и Велики сабор на Криту је потврдио васељенски (свецрквени догматски значај) одлука, како ових сабора, тако и Цариградског сабора (1484) поништившег одлуке и учења лажног Флорентинског сабора (1439), антипротестантских сабора 1638, 1642, 1672 и 1691, као и антиетнофилетистичког Сабора (1872) којим је осуђен етнофилетизам као еклисиолошка јерес и „змијински отров” за јединство Цркве.

Свети и Велики Сабор 2016. као наставак Васељенских Сабора
Тиме је овај Велики Сабор заиста наставио дјело Васељенских сабора: следујући Светим Оцима уградио је у своју Посланицу (Орос), на првом мјесту, саборно исповједање истина православне вјере, као и односа једне, свете, саборне и апостолске Цркве према хришћанским заједницама, иступившим из ње лажним учењима и етосом и одвојившим се од ње (римокатолицизам, протестантизам, новији етнофилетистички расколи унутар Православља). Тако су ови Сабори (нарочито Фотијев и паламитски сабори) – од раније сматрани за VIII и IX Васељенски сабор) задобили догматски општеважећи карактер. Овим је, на првом мјесту, римокатоличко учење о ипостасном исхођењу Духа Светог од Оца и Сина (Filioque) саборним умом Цркве, заједно са ипертрофијом „непогрешивог” првјенства папског (Петровог) примата – дефинитивно одбачено.
Од прворазредног догматског значаја је потврда и прихватање Окружном посланицом (Оросом) овог Великог сабора и одлука Исихастичких сабора. Оне су засноване Светим Григоријем Паламом на еванђелском учењу о исхођењу Духа Светога од Оца и на учењу IV и VI Васељенског сабора о ипостасном јединству двије природе, двије воље, божанске и човјечанске, у личности Богочовјека Христа и на исихастичко- светоотачком разликовању три врсте јединства у Богу и односу Божијем према творевини. По овом учењу, прво, јединство по природи, својствено је само лицима Свете Тројице Оцу и Сину и Светоме Духу; јединство по ипостаси својствено је искључиво Богочовјеку Христу, док је Светотројично јединство по божанским енергијама својствено и Божјој творевини. Овдје се посвједочује надумно разликовање у Богу божанске суштине, неизрециве, недоступне и божанских енергија којима Тројични Бог ствара, открива, јавља себе својој творевини, од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Јединство по суштини својствено је само лицима Свете Тројице; јединство са Богом по божанској сили и енергији, по благодатном дару својствено је творевини и створеним бићима, сагласно богоданој мјери (по бићетварним, животворним и вјечно животодавним божанским силама). Западно философско- теолошко учење (од времена Блаженог Августина) о истовјетности у Богу суштине и енергије, унутарњег божанског бића и божанског дјејства (ad extra) управо је породило Filioque (исхођење Духа Светога „и од Сина”), као и римокатоличко учење о створеној благодати (gratia creata), којом, по том учењу Бог једино премошћује провалију између нетварног и тварног бића. Тиме се пориче могућност стварног општења између Бога и човјека, заснованог на нествореној вјечној божанској благодати, тј. на божанској свјетлости, засијалој са Христовог лица на Гори Таворској, благодарећи ипостасном јединству божанске и човјечанске природе у Богочовјеку. Дакле, непричасни Бог по суштини причастан је твари и човјеку по вјечној светотројичној енергији и свјетлости. Та могућност стварног благодатног општења Бога и човјека, представља по Светим Оцима ових Сабора, „једину наду” човјекову и даровану му могућност вјечног „напредовања ка бољем”, могућност човјековог раста „у мјеру раста висине Христове”, тј. безмјерну мјеру „богочовјечанског стања” Сина Божијег Јединородног. Порицање вјере у могућност стварног општења између Бога и човјека, од- вело је и одводи западно Хришћанство у разоваплоћење Бога Логоса, потискивање из историје, у агностицизам, у ипертрофију голог хуманизма, пројављеног најприје у непогрјешивом папском примату, а онда и у све дубљој атеизацији и секуларизацији евроамеричке цивилизације. Као такво оно представља суштинску разлику између учења Цркве Божије Истока и Западног Хришћанства.
Зато је ова потврда Светог и Великог сабора на Криту и његово свједочење учења Светог Григорија Паламе и исконског црквеног опита од немјерљивог значаја за савременог све богоотуђенијег човјека и са тог разлога све дубље погруженог у безнађа смрти, пролазности и ништавила.
У истом овом духу треба разумијети и саборску потврду Сабора (1484) који поништава лажно учење Флорентинске уније, антипротестантских сабора и Сабора (1872) прогласившег етнофилетизам као „змијски отров“ за Цркву – за јеретичко учење.

Еклисиолошка перспектива
Са еклисиолошке тачке гледишта од изузетног значаја је и овом Окружном посланицом Светог и Великог сабора свеправославна потврда четрнаест помјесних аутокефалних Цркава. До сада су Васељенским саборима биле признате и посвједочене само четири древне патријаршије (Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска), као и Кипарска архиепископија. Од сада па убудуће свеправославну васељенску потврду су стекле и осталих девет помјесних Цркава, задобивших у своје вријеме самосталност томосом мајке Цркве Константинопољске. Од сада па убудуће надлежност над њима има само Свеправославни сабор а никако само мајка Црква. Овим се припрема за убудуће да коначно додјељивање аутокефалије спада у надлежност свеправославне пуноће, на иницијативу и предлог мајке Цркве, како је одлучено на Свеправославној конференцији у Шамбезију (2009). Нажалост, овог пута, припремљена тема о аутокефалији, и поред настојања наше и других помјесних Цркава, није изнијета на овај Сабор, одлуком Цариградске Цркве, очевидно због њене жеље да настави досадашњу праксу давања аутокефалије и издавање Томоса о аутокефалији са стране Првопрестолне Цркве.
Ово саборско исповједање православне вјере, на начин како је то Црква чинила од апостолских времена даје овом Сабору истински карактер Великог Сабора васељенског значаја. Он је прво дефинисао питања вјере и односа према јеретичким учењима, а онда, на основу тога рјешавао канонско- пастирска питања, битна за црквени поредак и савремену мисију Цркве. У свјетлости овог и оваквог исповиједања вјере у овом Саборском оросу (окружници) једино ће морати бити преиспитана на неком од будућих Сабора, предвиђених да буду „стална установа” у Цркви, шеста тема овог Сабора „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом”. Није нимало случајно што је ова тема како прије Сабора, тако и од стране помјесних Цркава, које нису учествовале на Сабору (њих четири), као и на самом Сабору, изазвала највише недоумица и распри. Једино она од свих шест тема није потписана ни од значајног броја на Сабору присутних епископа (само из делегације наше Цркве њу није потписало двадесет епископа).

Питање одсутних Цркава
Но, није само питање аутокефалије и ове теме што је остало неријешено на овом Сабору. Сама чињеница да на Сабору нису узеле учешћа, свака са својих разлога, четири помјесне Цркве: Антиохијска, Московска, Грузијска и Бугарска, не мало умањује свеправославни значај овог Великог сабора. Антиохијска Патријаршија отказала је учешће због неријешеног канонског питања Катара између ње и Јерусалимске Патријаршије. Грузијска Црква је прихватила у Шамбезију сазивање Сабора, а онда је отказала учешће због неслагања око икономијског рјешења питања „Брачних сметњи” (заступајући акривију по питању мјешовитих бракова). Бугарска Црква је такође прихватила сазивање Сабора али је одбила учешће на њему због неслагања око тема „Мисија Православне Цркве” и „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом”, због недостатка материјалних могућности и др. Московска Патријаршија је све до почетка јуна припремала боравак своје делегације на Криту да би због недостатка „консенсуса” за Сабор, због одсуства три Патријаршије, захтијевала хитну предсаборску конференцију по том питању. Пошто је Цариградска предсједавајућа Црква била у немогућности да то прихвати (заиста из оправданих разлога) и Руска Црква је отказала своје учешће на Сабору. У Протоколу за Сабор заиста се предвиђа консенсус при доношењу одлука, само у њему није јасно дефинисано да ли се ради о консенсусу свих помјесних Цркава или само оних које учествују на Сабору? Било како било, ово одсуство четири значајне помјесне Цркве, посебно велике Московске Патријаршије, са двотрећинским бројем православних вјерника у свијету (због чијег страдања и распећа је доведено под знак питања и одложено сазивање Свеправославног сабора на Предсаборској конференцији 1930. г.), производи озбиљно питање о свеправославном карактеру овог Сабора и његових одлука, без обзира на оправданост или неоправданост одсуства ове четири Патријаршије.
Но, као што је то било у двијехиљадугодишњој пракси Цркве, то важи и данас: мјерило карактера једног Сабора и важности његових одлука није никада био број учесника на њему или заступљеност свих мјесних Цркава, па ни свих древних апостолских Цркава. Мјерило саборâ, било васељенских, било мјесних, увијек је била истина, надахнута Духом Светим, било догматских, било канонско-пастирских одлукâ сваког, па и овог савременог Великог сабора Цркве Божије. Увјерени смо да ће у скоријој будућности, што прије то боље за остваривање савремене мисије и свједочење једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове, помјесни сабори ових Цркава размотрити и прихватити одлуке овог Сабора, као што се то догађало и у древним временима (нпр. случај Трећег васељенског сабора, чије одлуке је Антиохијска Патријаршија на свом Сабору поништила, а потом прихватила и потврдила, чиме је овај Сабор задобио васељенски карактер). То утолико прије што су скоро све Цркве начелно прихватиле у Шамбезију текст шест тема припремљених за Сабор. За ту могућност премошћавања неспоразума овог Сабора са ове четири Патријаршије од изузетног је значаја посљедња ријеч Његове Светости Патријарха српског Иринеја пред саборским оцима којом наш Патријарх указује на озбиљност одсуства четири помјесне Цркве на Сабору и потребу будућег наставка Сабора, уз рјешавање и на Сабору изостављених, а тако битних питања (првјенствено питање начина задобијања аутокефалије). Могуће да је управо овај трезвени глас нашег Патријарха допринио да овај Сабор донесе одлуку да овакви сабори постају у будућности „стална установа” Православне Католичанске Цркве Божије.

Овим завршним наступом и доприносом Сабору Његове Светости нашег Патријарха, као и постојаним учешћем наше Цркве у припреми Сабора (већ на Предсаборској конференцији у Ватопеду 1930. г. учешће тадашњег Епископа жичког Николаја је одиграло изузетно важну улогу, али ништа мању и мање отрежњујућу улогу одиграло је седамдесетих година прошлог вијека писмо Преп. Јустина Ћелијског везано за опасности сазивања Сабора у оно вријеме, с обзиром на ондашње стање у православном свијету), као и у раду самог Сабора – наша Светосавска Црква је пројавила свијест о својој апостолској одговорности за васељенско Православље и сотириолошку саборну и јединствену мисију Цркве Божије у савременом свијету.